Mladen Đorđević nam otkriva neke tajne Svetioničara

  1. Može li kratak spin o novom “Svetioničaru”?

„Pritajeno zlo” je direktni nastavak na prvi tom „Vesnici oluje”, u prvoj srpskoj neo-noar trilogiji „Svetioničar”. Radnja knjige je smeštena u distopijski svet, u gra­n­d­i­o­z­ni, ali i tmurni, gotski metropolis Vranolujni. Ona prati sudbine dvoje gla­vnih li­k­ova, pr­i­vatnog detektiva Bena Fostera i državne istražiteljke, Elene Rodrigez.

Gonjen sopstvenim duhovima prošlosti, a sledeći tragove zlokobne opomene i biz­a­rne smrti svetioničarevog sina, Ben Foster zatiče sebe na sablasnom Blekvudovom ima­nju, usred nemilosrdnog porodičnog konflikta. Kada njegovi, deset godina stari demoni zb­a­ce maske, zaboravljena i potisnuta pretnja, prerašće u stvarnost na daleko širem nivou. Da li se potencijalni spas ili koren svih problema, nalazi na svetioniku Đavoljeg roga, jednom od tri svetlosna kolosa koji motre nad Vranolujnim?

Goruća sumnja o podmuklom neprijatelju koji preti da Vranolujni baci na kolena, od­v­odi Elenu Rodrigez u pakleni domen Trijada i „Crvenog Sunca”, egzotične kriminalne or­ganizacije. Trgovački brod multikorporacije „Atrejus – Iridani”, doplovljava sablasno pod okriljem noći u luku Korintijan. Bez ijedne žive duše, ali sa mnogo tajni. Teška mo­r­a­­lna borba, primoraće Elenu na opasan hod po dasci koja je deli od saveznice do po­ko­j­n­i­ce… a, preostalo je još samo dva minuta do ponoći.

Dakle, može se reći da drugi nastavak Svetioničara, postaje daleko ozbiljniji i mračniji no što bi to čitalac u prvom delu mogao da nasluti, uprkos znacima i vesnicima oluje u istoimenom prvom delu. Ali, to je tek “treća brzina”, u odnosu na “petu” koja čeka publiku u poslednjem, trećem delu knjige.

Svetioničar

 

  1. Šta želiš da poručiš kroz “Pritajeno zlo” i “Vesnike oluje”?

“Svetioničar” je prvobitno trebala da bude jedinstvena knjiga, ali je iz nužnih, tehničkih, marketinških i svih ostalih razloga, morala da bude podeljena u tri toma. Same ideje i moralne pouke, uprkos višeslojnoj strukturi priče, opstale su u celosti u toj podeli i iz moje neke vizure, postale još jasnije i istaknutije.

U Vesnicima oluje, moja glavna poruka se odnosila na “promene” koje nužno moraju da se pojave kod pojedinca, društva, pa i samom svetu. Stoga u knjizi imamo našu alternativnu, distopijsku realnost. Sumoran svet, gde su svi naši problemi i konflikti današnjice “pojačani” do samog praga bez povratka. Imamo metropolis u Evropi, Vranolujni, koji bi nesumnjivo bio slika i prilika tog sveta, takoreći, pravcato globalno selo. Mračne neogotske i akademističke arhitekture, sa prestižem i glamurom u duši i bedom u svojoj srži. I naposletku, vidimo društvo, neosetljivo za nedaće na višem nivou, fokusirani samo na sebe i sopstvene probleme.

U svoj toj atmosferi, pratimo radnju dvoje glavnih likova, ni po čemu drugačiji od drugih, ali i nesvesni koliko njihova dela mogu jako da utiču na okolinu.

Da li gorepomenute “promene”, korene vuku iz prošlosti? Najverovatnije. Da li su mogle biti sprečene? Vrlo verovatno. Da li se mogu kontrolisati kada nastupe? E, to pitanje je utkano u samim stranicama prvog dela.

Istorija je prepuna Vesnika oluja. Počevši od Inkvizicije i Lova na veštice u Mračnom dobu, potom Konkvistadora i Evropljana na Američkom kontinentu, zatim Napoleona, pa Centralnih sila u Prvom svetskom ratu i Sila Osovine u drugom, na čelu sa Hitlerom, Musolinijem, Hideki Todžom i Carem Hirohitom. A, da ne pominjem i ljude poput Lenjina, Staljina, Pinočea, Idi Amina…  U modernom dobu imamo terorizam na svim stranama sveta, “mudre” odluke globalnih sila koje utiču budućnost mnogih, zatim klimatske promene i tako dalje. Lista je predugačka da bi se uopšte stiglo govoriti o svemu tome.

Pa ipak, nisu sve oluje i “promene” negativne i loše. Njih preživljavaju i donose pojedinci, koji će potom uticati na okolinu svojim delovanjem. Ovde bih citirao rečenicu iz mog omiljenog domaćeg filma “Crni Bombarder”: “…jer traži se vrač da pokrene oluju. Takvog čoveka pronalazi sudbina. Nisu dovoljna samo muda, potrebna je vizija, kapiraš? Vizija!” Ti “vračevi”, diskretni heroji našeg doba, jesu upravo ti pojedinci. Svakodnevni ljudi. Svetioničari.

Što se “Pritajenog zla“, tiče, glavni akcenat je bačen na sve ono što se krije u prividnoj mirnoći u središtu i “Oku” oluje.

Istražuje se čovekova mračna strana, zaranja se do samih dubina ljudske psihe, ne bi li se i u tom crnilu mogao naći i prepoznati tračak svetlosti i nade. Da li se od bolne prošlosti može pobeći? Da li je zlo, kao takvo, produkt ljudske prirode ili je u sve to umešano i onostrano, izvan našeg poimanja? Je li ono samo puki katalizator ili su ljudi spremni da stave uzde na sve ono, što bi im pomoglo ka ostvarenju užasnih ciljeva.

Sa druge strane priče o pojedincu, nalazi se i društveno-odgovorna tematika. Do kog stadijuma je svet došao (ili će doći), kada su tajne versko-fanatične grupacije, u stanju da zariju kandže u mali kutak raja, kojeg nazivamo našim domom? Koliko je mračna prošlost, danas velikih korporacija, u stanju da baci senku na našu budućnost? I, naposletku, šta možemo da očekujemo kada na konto svega pomenutog, enigmatično “Pritajeno zlo”, nepojmljivo ljudskoj vrsti i istoriji, odluči da izađe na svetlost dana ili tminu noći?

Svetioničar zna šta svetlost predstavlja, ali da bi spoznao njen značaj, prvo mora upoznati i izboriti se sa sopstvenom tamom. On osvetljava i predvodi, ne zbog sebe, već zbog drugih.

       

   3.Pišeš u neonoaru. Reci nam nešto o tom pravcu… 

Neo-noar je, zapravo, filmski žanr koji sam odlučio da uz pomoć mašte, prenesem po prvi put na literarni način. “Film noar” (ili “crni film” na francuskom) jeste naziv za kriminalističke, holivudske crno-bele filmove iz ‘40-ih i 50-ih godina prošlog veka. Naziv je nastao zbog preteranog korišćenja, odnosno manjka, filmskog osvetljenja, čime se postizao mračniji, pesimističniji osećaj. Naziv se upotrebljava i za novije filmove (neo-noar), koji imaju osećaj i radnju karakterističnu za Film noar.

Film noar je obično sniman u gradu po noći, a odvija se najčešće u noćnim klubovima, barovima, kockarnicama i jeftinim hotelima. Scene u filmu imaju mnogo senki koje su ponekad toliko prenaglašene i stilizovane da izgledaju gotovo stripovski. Mračne ulice, noć, fatalne žene, korupcija, detektivi i prljavi policajci, nasilje, strah i beznađe, samo su neki od odličja noara kao pravca kojeg u stopu prate ljubomora, opsesija i “distopija”, a koja se obično ne razlikuje od sveta u kojem živimo. (Česta) Naracija glavnog lika obično je ispunjena cinizmom, hladnoćom i depresivnošću, što još više doprinosi teškoj i mračnoj atmosferi. Od kompleksnih zapleta, preko flešbekova do srećnih krajeva, koji su u tom žanru u većini slučajeva misaona imenica. Kad je reč o neo-noaru, modernom podžanru, pod njim se smatraju neki od osnovnih elemenata noara i ima ih više vrsta, poput post-noara, sajberpanka, tehnološkog ili teh-noara i naučnofantastičnog noara. U mom romanu, trudio sam se vešto da se poigram većinom ovih žanrova i spojim ih u jednu posebnu celinu. Ukratko, neo-noar se bavi svime kao i noar, samo je smešten u svojevrsnom distopijskom, blagom ili u većoj meri, naučno fantastičnim okruženjem.

Veliki gradovi (najčešće Los Anđeles, Njujork, Čikago ili San Francisko) su poprišta složenih priča, koje su uvek atmosferične, mračne i kišovite. Obično pesimističan ton ovih filmova prati ljude zarobljene u neželjenim situacijama, manje ili više beznadežnim. Kod ranijih naslova, vrlina se obavezno isplatila na kraju, a porok je morao da bude kažnjen (što je bilo uslovljeno cenzurom od strane filmografske industrije i asocijacija). Moderni naslovi odbacuju te konvencije, te neretko zlo i izopačenost trijumfuje, što pruža izuzetno morbidnu viziju sveta (a, to nažalost i nije daleko od istine).

 

  1. Zašto neo-noar i kako taj pravac stoji kod nas?

Zašto neo-noar? Osim što me je još kao klinca privlačio, pri čemu sam često sebe zaticao kako sa ljubavlju gledam stare crno-bele filmove, diveći se Hičkokovom stvaralaštvu, pravo da kažem, želeo sam da uradim nešto novo i ponudim izdavačima i čitalačkoj publici u regionu nešto uzbudljivo, u šta nisu dosad imali prilike da se upuste. Smatrao sam da je trenutna književna scena preplavljena jednim te istim, repetitivnim, pri čemu se strahovito malo prostora daje nečemu “stranom”, “nepoznatom”, iako je to u svetu veoma traženo. Iznenadili biste se da postoje određeni izdavači od renomea, koje ne bih da imenujem, a čiji su glavni urednici razmišljali na način: “Kako to može da postoji metropolis, gde ima toliko različitih kultura i etnosa? Naši čitaoci i podneblje, nisu spremni za noar i distopiju i bojimo se da neće moći da se povežu sa njom (Neće umeti)”. Stoga sam preko zahvalan svojoj matičnoj izdavačkoj kući “Otvorena Knjiga” iz Beograda, koja je prepoznala potencijal u samoj knjizi i objavila je. Svetioničari postoje.

Nisam imao želju da koračam tamo gde su mnogi pre mene koračali, već sam želeo da sam prokrčim svoj put, pa makar me taj put doveo do slepe ulice, a ne nekih novih horizonata. Često naš narod ume da se toliko veže za jednu stvar i ne pušta je dok ne uvidi da ju je od tog zagrljaja, uništio, iscrpio. Svetioničarem sam pokušao da svom narodu pokažem, da postoje mnogo novih stvari kojih (možda) nije ni bio svestan. Ponudim im jedan drugačiji način razmišljanja, koji bi ostavio nekog traga, po čemu će me pamtiti. Ili razapeti.

 

6.,Kada budeš prevodio “Pritajeno zlo” na engleski, da li će se tvoj roman na engleskom zvati “Resident evil”?

Ha, ha, ha, ha, ha ! Da, asocijacija na “Resident evil” je jaka, ali daleko od toga da sam imao u glavi taj serijal. Kako su mi mnogi rekli, naš prevod tog filma ne pristoji onome što sama igračka i filmska franšiza želi da prikaže. “Prisutno zlo” ili “Prisutnost zla” bi možda bolje išlo, kao prevod.

Svakako, moja prvobitna želja da nazovem svoj drugi tom knjige, bila je da nosi naziv “Unutrašnji neprijatelj”. No, dugačak naziv bi prekrio veći deo podnožja korica. Pride, ljudi preferiraju kraće, “lako pamtljive” nazive, stoga sam razmišljao i shvatio da “Pritajeno zlo”, nekako ima moralnu, pojavnu, onostranu i karakternu dubinu.

Ako bi se knjiga ikada prevodila na engleski jezik, odlučno bih zahtevao da nosi naziv, “Enemy within”, a u nekoj meri i “Enemy mine”. Jer, ipak, neprijatelj (zlo) koje spava u nama i među nama i vreba pravi trenutak da se manifestuje, jeste najopasniji protivnik kojeg možemo da zamislimo.

Luka Đurić

Rođen 31. 10. 1994. godine. Gimnaziju opšteg tipa završio u Ljigu gde živi i radi u Ljigu. Svira akustičnu i električnu gitaru. U Limuntusu je zadužen za pronalazak i saradnju sa novim autorima.
Luka Đurić

Luka Đurić

Rođen 31. 10. 1994. godine. Gimnaziju opšteg tipa završio u Ljigu gde živi i radi u Ljigu. Svira akustičnu i električnu gitaru. U Limuntusu je zadužen za pronalazak i saradnju sa novim autorima.

1,615 thoughts on “Mladen Đorđević nam otkriva neke tajne Svetioničara