Žardinjera koja je postala muzejski eksponat

Koliko puta smo u svom gradu zapazili neki predmet od kamena velikih dimenzija i ljudskom rukom oblikovan koji nije iz ovog vremena, ali ni kome mesto nije bilo tu. Verovatno često, ali isto smo se toliko puta i zapitali šta on tu radi, kako je tu dospeo i zašto se ne čuva u muzeju. Svrha većine tih predmeta na ulicama, nije ništa do žardinjera za cveće, klupa za sedenje ili još gore, kanta za otpatke. Međutim, tu su i oni predmeti materijalne i duhovne vrednosti koji su svoj put pronašli do muzeja.

A kako su muzeji nastali?

Prvi muzeji su nastali tako što je postojala praksa sakupljanja, proučavanja i briga o starinama kako bi se obnovili nekadašnji pogledi na svet. Obilaženje spomenika i sakupljanje umetničkih dela doveli su do osnivanja raznih društava, a nakon toga je došlo i do pojave riznica. Ti kabineti retkosti-čudesa su bile zbirke “svega i svačega”, da bi potom prerasli u muzeje.

Pre Prvog svetskog rata, pesnik Jovan Dučić, kao diplomata u Rimu počeo je da kupuje i sakuplja antičke i druge skulpture koje je namenio delom ukrašavaju Trebinja, a delom kao eksponate budućeg Narodnog muzeja u Trebinju (danas Muzej Hercegovine). Najveći deo Zbirke činili su i čine delovi sarkofaga i skulpture antičke kulture iz I i II veka koji se danas mogu videti u muzeju. Prizori tih predstava na sarkofazima su uglavnom mitološkog i herojskog karaktera. Zbirka je sakupljana sa dobrim promišljanjem, s obzirom da je izbor predmeta bio povezan sa smrću, kakvi su kameni sarkofazi. Ne treba ni izostaviti da Zbirka Jovana Dučiča nije bila intimnog karaktera, tj. nije sakupljao lično za sebe. To su bili predmeti od kamena i to velikih dimenzija, a njegova želja je bila jasna nakon smrti, zaveštati vrednu istorijsku zbirku “čudesa” svom rodnom Trebinju.

Posebno mesto u ovoj priči zauzima jedan predmet čija je sekundarna funkcija bila žardinjera za cveće. Prvi kustos tadašnjeg Zavičajnog muzeja u Trebinju, istoričar umetnosti Ljubinka Kojić, koja je neko vreme odsedala u hotelu “Leotar” ne bi li se ideja o muzeju i zaostavštvini Jovana Dučića realizovala, zapazila je žardinjeru ispred hotela. Reljefne predstave, oblik i veličina predmeta, istog trenutka privukli su joj pažnju. Pošto je njeno stručno zanimanje i interesovanje bilo vezano upravo za taj predmet, rešila je da preduzme nešto povodom tog pitanja. Tom predmetu-kulturnom dobru nije bilo tu mesto, gde se posetioci hotela i prolaznici prema njemu neće ophoditi sa poštovanjem. Ovaj istorijski bitan predmet, nakon toga, dobija svoje počasno mesto u Muzeju Hercegovine u Trebinju.

Danas se sarkofag čuva u prostoriji koja je namenjena arheološkoj zbirci Jovana Dučića na drugom spratu Muzeja Hercegovine zajedno sa ostalim predmetima antičke kulture. Reljefna predstava na podužnoj, frontalnoj strani ovog sarkofaga prikazuju Amazonmahiju, odnosno sukob Amazonki i Grka. Predstava se sastoji od nekoliko izdvojenih scena koje međusobno komuniciraju u okviru osnovne, mitološke naracije. U levom kraju je prikaz grčkog hoplita koji drži za kosu posrnulu Amzonku, a iza njega je Amazonka u stojećem stavu koja izmahuje dvogubom sekirom. Zatim sledi prikaz Amazonke na konju ispod koga je pali grčki ratnik, potom inverzna postavljena predstava sa hoplitom na konju ispod čijih propetih nogu je mrtva Amazonka. Središnja scena predstavlja Ahila koji pridržava smrtno ranjenu Pentesileju. Ovaj prikaz Amazonmahije završava se predstavom Amazonke u bigi sa pelta štitiom i kopljem okrenutom ka grčkom ratniku koji zamahuje mahajrom. Na bočnoj strani sarkofaga prikazana je glava Gorgone u medaljonu.

Sarkofag sa prikazom amazonmahije iz Zbirke liči na atičke uzore iz druge četvrtine II veka. Međutim, određene stilske nedoslednosti koje se ogledaju u prikazu šlemova, grčkih hoplita, odeće Amazonki, u jednom slučaju i njenog štita, kao i pojava bige u sceni koja je neuobičajena, dovodi u sumnji hronološko opredeljenje. Verovatno da je sarkofag kasnije nastao kao replika na uzorne atičke i antičke sarkofage. Ovaj vredni spomenik delimično je prepravljen i reutilizovan.

Ne sreću se tako često po muzejima zaostavštvine velikog pesnika, humaniste i čoveka svih vremena kao što je to bio Jovan Dučić. Kao što smo mogli saznati, svaka kulturna ustanova ima svoju priču nastanka i razvoja. Teške i strmovite puteve koja je neka ustanova prešala, pretrpela ratna stradanja i obnavljanja, ne bi li danas postala muzej, zaslužuje da bude prva destinacija prilikom posete nekog manjeg ili većeg grada. To je mesto na kome učimo, saznajemo, preispitujemo, a isto je to mesto koje nas vraća u deo prošlosti ne bi li naučili odakle potičemo, ko smo mi danas i gde ćemo sutra biti.

 

 

Maja Miljevic

Rođena je 08.04.1992. godine, živi u Beogradu. Diplomirala je na katedri za arheologiju na Filozofskom fakultetu, gde je i završila master studije. Interesovanje je usmerila na proučavanje bolesti koje ostavljaju tragove na ljudskim skeletnim ostacima u prošlosti.
Maja Miljevic

Latest posts by Maja Miljevic (see all)

Maja Miljevic

Rođena je 08.04.1992. godine, živi u Beogradu. Diplomirala je na katedri za arheologiju na Filozofskom fakultetu, gde je i završila master studije. Interesovanje je usmerila na proučavanje bolesti koje ostavljaju tragove na ljudskim skeletnim ostacima u prošlosti.

880 thoughts on “Žardinjera koja je postala muzejski eksponat

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *